Вести

Ни­је ус­пе­ла Вој­во­ди­на про­шле се­зо­не да се пла­си­ра у Су­пер­ли­гу, али је то­ком ле­та ре­кон­стру­и­са­ла тим и ан­га­жо­ва­ла не­ко­ли­ко ис­ку­сних игра­чи­ца. Ка­ко би ове се­зо­не ис­пу­ни­ле циљ, Но­во­са­ђан­ке су мо­ра­ле да по­тра­же и од­лич­ног тре­не­ра. Из­бор је пао на Ан­дри­ја­ну Бу­ди­мир, не­ка­да­шњу ре­пре­зен­та­тив­ку на­ше зе­мље и де­вој­ку ко­ја је два пу­та осво­ји­ла Ли­гу шам­пи­о­на.

Ан­дри­ја­на већ ше­сна­ест го­ди­на ра­ди као тре­нер у Вар­да­ру, пред­во­ди­ла је мла­ђе се­лек­ци­је, са­ра­ђи­ва­ла и сад се­лек­то­ром Ор­ло­ва, Ра­у­лом Гон­за­ле­сом, а сад је од­лу­чи­ла да се вра­ти у Ср­би­ју и са Вој­во­ди­ном, на­ред­не се­зо­не, на­пра­ви пра­ви бум.

–По­сле 24 го­ди­не сам по­но­во код ку­ће, дав­но је би­ла та 2001. кад сам оти­шла одав­де, али ле­по је вра­ти­ти се и би­ти ме­ђу сво­јим на­ро­дом – би­ле су пр­ве ре­чи Ан­дри­ја­на Бу­ди­мир.

Ка­ко је до­шло до по­врат­ка?

–Зва­ла ме Вој­во­ди­на, има­ли су ја­сне и кон­крет­не пла­но­ве, сви­де­ло ми се што је све ду­го­роч­но и бр­зо смо се до­го­во­ри­ли. Ни­је реч са­мо о пр­вој еки­пи, клуб же­ли да има и дру­ги тим, ако и мла­ђе ка­те­го­ри­је. Же­ли­мо сви за­јед­но да по­ста­ви­мо клуб на пра­ви те­мељ.

Да ли пр­ви пут ра­ди­те са жен­ском еки­пом?

–Ни­је, има­ла сам ис­ку­ства и ра­ни­је, али са мла­ђим игра­чи­ца­ма, ју­ни­ор­ка­ма. Оне су иза­шле из мо­је шко­ле и игра­ле Су­пер­ли­гу, али ово је сад не­што дру­га­чи­је, на ви­со­ком ни­воу.

Ка­ква су Ва­ша оче­ки­ва­ња?

– До­шла сам да по­бе­ђу­јем, да обез­бе­ди­мо пла­сман у Су­пер­ли­гу и да се на­ред­не го­ди­не бо­ри­мо са нај­бо­љим клу­бо­ви­ма. Мо­ја па­ро­ла је „ни­је крај док ја не по­бе­дим“, та­ко да ни­шта дру­го осим три­јум­фа не при­зна­јем. Ове се­зо­не смо на­пра­ви­ли та­кав тим да мо­ра да се обез­бе­ди пла­сман у ви­ши ранг, не­ма ди­ску­си­је о би­ло че­му дру­гом.

Бу­ди­мир је до­да­ла:

– Же­лим са свим по­бе­да­ма да обез­бе­дим пла­сман у Су­пер­ли­гу. На­рав­но, би­ће по­треб­но вре­ме за уигра­ва­ње, њи­ма је све но­во, од тре­не­ра, пре­ко ти­ма, па до так­ми­че­ња.

Ко­ли­ко сте упо­зна­ти са де­ша­ва­њи­ма и ква­ли­те­том срп­ског ру­ко­ме­та?

– Искре­на да бу­дем, кад сам пре не­ко­ли­ко ме­се­ци зна­ла да до­ла­зим у Вој­во­ди­ну по­гле­да­ла сам све утак­ми­це Су­пер Б ли­ге. Што се ти­че елит­ног де­ла, ту сам ве­ћи део утак­ми­ца ви­де­ла, али ни­сам све.

Ам­би­ци­је су ве­о­ма ве­ли­ке?

–Је­су и не­ма ту шта да се кри­је. Сле­де­ће го­ди­не ће­мо на­па­да­ти пла­сман у плеј-оф, а већ на­ред­не иде­мо и у бор­бу за ти­ту­лу.

У ти­му има­те и ре­пре­зен­та­тив­ку Ср­би­је, На­та­шу Ло­врић?

– Дра­го ми је што су не­ке игра­чи­це при­хва­ти­ле по­зив и од­лу­чи­ле да до­ђу, иако игра­мо Су­пер Б ли­гу. Ето ре­ци­мо јед­на На­та­ша Ло­врић је са на­ма, кла­са од игра­чи­це, али и чо­ве­ка, не мо­гу ре­чи­ма да опи­шем ко­ли­ко она зна­чи ре­пре­зен­та­ци­ји. Ту је Ми­ле­на Ми­ло­је­вић, та­ко да њих две мо­гу да бу­ду узор мла­ђи­ма, да ви­де ка­ко се по­на­ша је­дан про­фе­си­о­на­лац, ре­пре­зен­та­ти­вац, вр­хун­ски спор­ти­ста – за­кљу­чи­ла је Ан­дри­ја­на Бу­ди­мир.